Month: June 2017

Kako i zašto… Miksova priča

Želim da sa vama podelim priču kako i zašto je nastala grupa Dobro Jutro, sada već više od godinu i po dana November Project Srbija. Za početak, malo uvoda.

Sam November Prodžekt (November Project) nastao je u Bostonu, godine 2011. kao želja dva drugara, bivša veslača univerzitetskog osmerca Nortistern univerziteta (Northeastern University), da ostanu u formi i tokom zimski meseci, jer su primetili da od kako su prestali aktivno da treniraju imaju svu silu izgovora da se ne izvuku napolje i trče i urade neki trening. Šta je falilo? Pa falila je ekipa koju nisi hteo i nisi smeo da „ispališ“ i ne pojaviš se. U osmercu ili bilo kom veslačkom čamcu, ne može da fali neko i da se i dalje uradi veslački trening kako treba. Ili, ako na trci izgubiš za par stotinki, kako možeš da znaš da to nije baš zbog ona dva-tri treninga na kojima se nisi pojavio, a ekipa nije veslala nego je radila na suvom? Da bi obavezali jedan drugog, napravili su tabelu na Guglu, nazvali je jednostavno November Project i krenuli da upisuju dane kada će da treniraju. Sada više nije bilo vrdanja.

Mali pritisak na „FF“ dugme: neko ih je video da treniraju na stepenicama Harvard stadionu, pitao da se pridruži na tom treningu, „okej, što da ne“…. javila se ideja da preko društvenih mreža i oni pozovu ljude na treninge, počeli su to da rade, vest se proširila, malo tvitovanja, malo fejsbuka, malo direktne priče sa ljudima u cilju regrutovanja novih ljudi, pa i novi ljudi tvituju, fotografišu i… od novembarske bljuzgave vlažne pahuljice koja tek najavljuje sneg sada je već nastala ogromna grudva koja se kotrlja.
Danas: November Prodžekt postoji u 43 grada na svetu, od SAD i Kanade preko Rejkjavika, Londona, Amsterdama i Novog Sada, sve do Hong Konga i Mirija (Malezija). I neće se tu završiti.

Bojan
Jedan od dvojice osnivača NP, dečko iz Novog Sada, čovek koga znam od 1995-6. Zajedno smo trenirali u veslačkom klubu „Danubius 1885“. Hm… preko dvadeset godina. Možda nisam baš ovo trebao da spomenem da ne bih skontao koliko sam zapravo mator. Bojan i ja nikada nismo zajedno veslali neku trku, ali to nas nije sprečilo da se dobro slažemo i upoznamo. Napustio sam veslanje 1998. godine, ali Bojan je nastavio da se takmiči kao član reprezentacije, dobio stipendiju na Nortistern univerzitetu, upoznao Brogana („čist“ Amerikanac, drugi osnivač NP), veslali su zajedno godinama, ostali u kontaktu i posle studija, odlučili da opet treniraju zajedno i… ah, da, to sam rekao u uvodu….

Gledao sam kako NP priča raste i dobija na značaju i čuo priču iz prve ruke kako je sve počelo. Bilo mi je drago što znam lika koji je započeo tako pozitivnu priču i priču koja je promenila živote mnogih ljudi na bolje. Bio sam ponosan na njega i još uvek jesam. Pitao me je o pokretanju NP u Novom Sadu, ali bio sam iskren i rekao da nisam baš siguran da bih bio posvećen tome u potpunosti pa da ga posle razočaram time što bih odustao od svega, zbog ko zna kog razloga.

Miks

Veslanje je najbolji sport koji znam. Đavolski težak, ali u isto vreme nezamislivo lep, bilo da je to miris svežeg jutra dok prelazim kilometar po kilometar po reci, gledam crvenu kuglu kako polako nastaje u vodenom ogledalu dok se dan gasi ili se jednostavno osećam snažno deleći čamac sa još tri momka iščekujući komandu „idemo“ spreman da započnem još jedan interval, veslajući najjače što mogu.
Nažalost, sa veslanjem sam morao da prestanem 1998. i odustanem od daljeg takmičenja. Doktorov savet je bio da zaboravim na tegove i da se fokusiram na aerobne aktivnosti poput biciklizma, trčanja, plivanja… Hm… već tada sam znao da to što neću veslati i ne mora da bude tako loše. Počeo sam da radim sve to što mi je rečeno da smem, samo da bih radio neki trening i bio aktivan, bez nekog posebnog plana, programa i bez pritiska poput „danas moraš da uradiš ovo, toliko puta, toliko brzo“. To je trajalo petnaest godina, sa svim povredama, pauzama, oporavcima, brzinskim i dužinskim rekordima. Jedini protivnik koga sam imao sam bio ja sam. Svih tih godina vodila me je želja da se osećam jače i bolje sutra nego što se osećam danas i da vidim da sam napredovao u poređenju sa onim što sam mogao pre recimo godinu dana.

I onda? Onda sam se obreo u Bostonu, u septembru 2013. Uradio sam dva treninga sa NP plemenom, jedan je bio na Harvard stadionu, završen sa drhtavim nogama, a drugi je bio u petak, sa trčanjem uzbrdo i moje nogice se nisu osećale ništa bolje posle toga. Osim toga što sam pronašao moju mantru za teške momente na treninzima i trkama koju ću koristiti u godinama koje dolaze, osetio sam čistu energiju ljudi koji podržavaju jedni druge da urade ono što će učiniti da se osećaju bolje, da završe ono što su započeli i da nastave da idu dalje, bez obzira na okolnosti. Posle toga, odgovor na pitanje o započinjanju treninga u Novom Sadu je bio malo drugačiji.

 

November Project Srbija

Sve je počelo u oktobru 2013. Prvi trening u 6:30 smo uradili moj drugar Vlada i ja. Onda se pojavila Milica, pa Marijana, Jasna… i počeli smo da rastemo. Svako je našao nešto dobro u ustajanju iz kreveta previše rano za posao, samo da bi uspeo da uradi trening pre nego što dan zapravo počne za većinu ljudi. „Dobro jutro“ je ime grupe na Fejsbuku koju smo napravili kako bi ljudi znali da se nešto dešava. Nekada nas je bilo samo dvojica pa smo delili stepenice u mraku ili trčali na obali reke, ali treninzi su se nastavili i kako je vreme prolazili, bio sam sve više siguran da će to da traje. Bez obzira koliko nas je, znam da svako dolazi na treninge jer mu to prija i želim da tako i ostane.

Odlazeći na treninge, iskusio sam moj rodni grad iz potpuno druge perspektive. Tokom cele godine zapažao sam stvari koje ranije nisam. Video sam Novi Sad mokar, kišan, vetrovit, zavejan, mračan, sunčan, oblačan, u svim zamislivim bojama, bez ijedne osobe na ulici ili sa samo nekoliko ljudi koji šetaju pse ili se vraćaju kući iz izlaska. Kako nisam neko ko ustaje jako rano, ovo je bio potpuno novi svet za mene, ali dobar. Kada sam počeo da „bacam koske“ kolegama po ulasku u kancelariju utorkom i petkom, shvatio sam koliko se zapravo sjajno osećam. Nikada ne znam šta dan donosi, ali bar ga započinjem onako kako ja hoću i to pravi veliku razliku u mom stavu u ostatku dana. Želim da to podelim sa ljudima, a saznanje da postoje drugi koji osećaju isto, čini da se ja osećam još bolje. Lep krug.

To što smo postali deo November Prodžekt porodice podiglo je sve na viši nivo. Razmena treninga i izazova sa gradovima-pobratimima (Finiks i Čikago) i gledanje kako druga plemena započinju dan u SAD, Kanadi, Islandu, Londonu i Amsterdamu,  na mene ostavlja utisak kao da se posle dobrog treninga pozdravljam sa celim svetom. Prošle godine, 25. oktobra, kada smo slavili treći rođendan od kada smo počeli da treniramo, a prvi kao NP Srbija, imali smo više prijatelja sa kojima smo to podelili nego ikada. Inače, za rođendan nismo uzeli datum prvog treninga nego prvog treninga koji je završio u albumu na grupi Dobro jutro.

Naše NP pleme je jako, ono raste, naša energija je dobra i snažna, a dobre stvari rastu tako što se dele sa drugima.

Zagrlite nekog, zagrlite dan i uživajte u svakom koji je pred vama.

Vidimo se na treninzima!

Miks