Negde sam pročitao da nije cilj ono što nas menja, nego put ka njemu. Slažem se. Tek na kraju možemo da sagledamo sebe kakvi smo bili, kroz šta smo sve prošli i kakvi smo sada. Tako je i noćna skaj trejl trka na Avali 23.02. 2019. u početku bila samo cilj, popunjena prijava i ime na listi takmičara. Put ka njoj je tek trebalo preći.

Prvi trening smo čak prostorno pomerili zbog velikog snega, jer nam se nije penjalo do Popovice i eventualno raskopavalo mesto za parking. Pametna odluka i sjajna prilika za trčkaranje po Kameničkom parku zaogrnutom u belo. Nije bilo toliko uspona, ali dubok sneg je bio zadužen za kardio komponentu. Mokre noge i puna srca su obeležili kraj prvog druženja. Malo raskopavanja da bi auto izašao iz snega spada u standardni zimski paket boravka napolju.

Drugi trening je doneo mokar sneg star sedam dana, blato, klizave nizbrdice i – noć! Premijerno smo sa čeonim lampama nabijali visinsku razliku po Stražilovu. Duži i dosta strmiji usponi zahtevali su prelazak u brzi hod. Iako na prvi pogled deluje kao “predaja” jer, eto, ne trčiš sve vreme, daleko je to od predaje. To je nužnost i jedna od stvari koje razdvajaju planinsko i drumsko trčanje. Prelazak u hod zapravo mnogo povoljnija varijanta po noge i srce jer bi se pokušajima trčanja vrlo brzo otišlo “u crveno”, noge bi zapekle i pregorelo se pre vremena. Dobitak na brzini je mizeran, ako ga i ima, a snaga se nepovratno gubi i teško je da se posle oporavite. Noć je posebna priča. Trebalo se navići na truckavo svetlo i senke koje igraju čine da staza i tlo deluju drugačije, varaju oči, ali tada nekako budeš još više koncentrisan na noge i kontakt sa podlogom. Hladna noć nije ostavila puno vremena za druženje i priču, ali trening je bio odrađen više nego uspešno.

Treća stanica, dve nedelje pre Avale, bila je na Popovici, po danu. Sunčano, sa blagim vetrom, klizavo i mestimično mnogo blata. Da razjasnim: blata je bilo svugde, ali mestimično ga je bilo baš mnogo. Nije više bilo ni šljapkanje po mokroj zemlji nego su komadi iste bili zalepljeni za patike. Ne baš prijatno, ne baš za uživanje, ali ko zna šta će na trci da bude, nema tu biranja, svaki dan je novo iskustvo. Najbitnije je samo da ne staješ, da ideš ka cilju, možda blatnjav, možda sporiji, ali ideš. Svakako na kraju pereš sve.

Generalna proba je bila opet na Stražilovu i opet noću. Ovoga puta na meniju bila je “osmica” između planinarskog doma i Brankovog groba.
Ispostavilo se da je to idealna staza za grupne treninge: svako može da ima svoj tempo, svi su uvek tu negde, sreću se i mimoilaze. Tako se i ekipa pocepala na tri grupe, ali se niko nije izgubio i svi su na kraju u isto vreme završili na zbornom mestu. To je bio najsuvlji trening do tada, po vedroj noći sa mesecom koja je jednostavno zvala da zastaneš na proplanku, ugasiš lampu i osetiš tišinu i sebe kao deo prirode koja te okružuje. Nisi sam, na oba brda se vide svetla onih koji silaze ili se penju. Tu smo svi, blizu jedni drugih.

Nedelju dana kasnije bilo je vreme za put ka Avali. Vremenski uslovi tamo su bili neka peta kombinacija svega što smo imali. Vedra noć, minus, uglavnom smrznuto tlo, kamenitije nego na Fruškoj, a snega taman toliko kao da je neko prah šećerom posuo planinu. Niska temperatura se pobrinula da nema puno vremena za priču i razvlačenje. Preuzimanje startnih brojeva, presvlačenje pod parolom “snađi se” i zagrevanje, razgibavanje i još razgibavanja. Radna temperatura treba da se postigne još pre starta koji samo što nije. Pravimo zajedničku fotku. Da li su svi tu? Jesu… nisu… nema veze sada. Vreme se ubrzava, još samo malo…

Svi su tu, na crti. Lampe svetle, plameni jezici kao dekor startne kapije dodatno dižu temperaturu. Leptirići u stomaku mlataraju krilima, bune se, kao da govore “AJDEPOLAZIVIŠE!!!”. 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1… IDEMOOOOO! Brzo, brzo, brzo, sitan vez, grabi… gde bre brzo, vidiš da je uzbrdo, iskuliraj malo, trajaće ovo. Koraci ispred, koraci iza, dahtanje, snopovi lampi svuda okolo i polako ali sigurno ostaje svako sam sa sobom i zvukom svojih koraka. Prava trka i borba protiv sebe počinju. Od tornja odmah preko spomenika Neznanom junaku i onda naglo u šumu. Krenuo je pravi rolerkoster skakutavih sijalica, staza se sužava, vidno polje još više, tu je samo svetli krug, u njemu nečije noge i zemlja… sneg… kamen… grbavo… zemlja… zemlja… lišće…kamen… skreni… pazi… Neko pada, ustaje i nastavlja dalje. Dobro je. Dugačak i nimalo jednostavan spust, za koji smo znali da ćemo kad-tad morati da ga nadoknadimo ne bi li se vratili na polaznu tačku.

Posle silaska u krilo Avale, sledio je prilično trčljiv deo koji je trajao dosta dugo. Stižemo i do najniže tačke, otvara se pogled na naselja koja arandžasto svetle u daljini, kao ogromno jato svitaca koje je sletelo u ravnicu. Uživanje je trčati ovako, ali nije jednostavno. Smrznuto blato ne nudi baš sjajan oslonac, kamenje sa tek-tek snega na sebi nije ništa bolje i svaki korak treba dobro promisliti, a nema se baš puno vremena za to. Tu i tamo treba preskočiti koji potočić, trag od traktora ili vododerinu. Remeti ritam, ali u tome je i draž. Dinamično, promenljivo, nestalno, kao i život, moraš se prilagoditi okolnostima. Toranj se tu i tamo vidi, nekako kao nadomak ruke, ali nemaš u tom trenutku pojma na kojem si delu kruga oko Avale i koliko još zapravo ima do gore. Polako i sigurno onaj dugi spust stiže na naplatu i to u tri nejednake rate od kojih je treća najveća, onako za kraj. Toranj postaje bliži, bliži… veći… opa, to je to, još malo, sada zaista idemo ka njemu. Na kratko pre kraja završnog uspona bacam pogled preko ramena na narandžastu tapiseriju svetiljki u podnožju. Tamo su ljudi, mnogo njih, svako sa svojim životom, problemima, planovima… a moj je trenutno samo jedan: potrči još malo do kraja. I tu je… trk ka podnožju avalskog tornja, malo stepenica, startno/ciljna kapija i gotovo. Dubok udah i veliki HUH za kraj. Avala je u džepu!

Polako pristižu i ostali. Ispadaju iz noći, svako sa svojom pričom i doživljajem onoga što je ostalo iza njih. Sledi opet ubrzano sumiranje utisaka, presvlačenje, pozdravljanje pobednika i onda polako nazad kućici. Trebaće vremena da se slegnu utisci od trke i svega što je ka njoj vodilo. Ova priča je samo jedan kratak osvrt na “Operaciju Avala”, koja je u potpunosti uspela. Iskustvo koje smo iz nje dobili trajaće ipak duže. Avala je November Project u svojoj suštini: ideja, predlog, skupljanje ekipe, zajednički rad, podrška, dogovor, organizovanje, zajednički iskorak u novo, osmesi i zadovoljstvo na kraju i želja da se nešto slično ponovi.

Na kraju, veliko BRAVO i HVALA svima koji su bili na treninzima iako nisu išli na trku, svima koji su bili sa nama kao podrška uživo i “onlajn” i svim veteranima Avale, noćnim pticama. Do nekog sledećeg poduhvata, u gradu, blizu njega ili dalje… budite dobro, budite svoji i ne odustajte od onog što ste poželeli da ostvarite.

Fotografije koje prate ovu priču su ovde.

Posted on: March 6, 2019