Avalica šarenica

Mesec dana Fruškać je bio svakog vikenda naš dosledni domaćin. Osim što nam pluća uvek radosno pevaju na planini, ovog puta nagrađeni smo i snegom. Prvo grudvanje popravilo je dan posle napornih uspona. Pripreme za Avalu tekle su sjajno i svake nedelje osećala sam da jačam. Prošla je i prva generalna proba, leteli smo kao svici po šumi, svako je svojim svetlom krasio, za mene, ne baš pitomi mrak. Deki me je kao pravi drug sve vreme bodrio prateći moj korak i slušajući jauke na svakoj uzbrdici, a posle bi me na treninzima imitirao kroz smeh vraćajući mi tako za pretrpljen psihički teror. Naredni vikend spuštala sam se četvoronoške sa strme nizbrdice, a najvrednije visibabe mamile su osmehe šepureći se uz potočić.

Nakon veoma sadržajnog januara svanuo je i prvi februar. Sunce kao da je znalo da nam je radost njegovog zraka baš trebala. Naupijali smo se svetlosti, zagrljaja i Ljubavi uz rođendanske bananice koje nam je Joka darovala. Okrepljeni i dodatno motivisani krenusmo ka Avali, na noćnu trku. Meni prvu. Nisam imala očekivanja, osim da se svi vratimo zdravi i sa osmehom. Možda baš zato i dobismo mnogo više na ovoj porodičnoj ekskurziji. Sa dragim mi ljudima, pri dolasku, pred zagrevanje za trku, posmatrala sam avalski zalazak sunca i naučila da je lepše pred sam kraj čučnuti pa u skoku uhvatiti poslednji topli pozdrav tog dana. Aura samog mesta je divna! Ljudi su energični, razmahani, nasmejani i kao da ti svaka čeona lampa namiguje i šapuće: „ Možeš ti to! “. Sama organizacija je predivna, vidi se uložen trud do najsitnijih detalja i zaista bih svakom preporučila da se oproba. Trčati oko tornja Kameleonka, po stazi vrlo dinamičnog karaktera, za mene je bilo više od još jednog lepog iskustva. Sigurna sam da će me Avala svojim šarenilom ponovo zagrliti.

Upoznala sam dobre ljude. Čoveka po imenu Uroš, potpunog neznanca koji je našu malu četu bodrio konstantno, hvaleći moj siguran korak sve do okrepe – gde sam sa najvećim užitkom grickala slani kikiriki i uživala u pogledu. Tu je i Vanja, žena sa kojom sam delila poslednjih 15 minuta staze, najveći uspon i bogato zvezdano nebo. Tri minuta do cilja – čujem drugare kako nas bodre i Miksa koji me doziva na čvarke. Acke je neumorno trčkarao hvatajući telefonom moje poslednje trenutke trke.

I konačno stigoh, držim topli čaj u ruci veoma umornih nogu ali sa neopisivom ispunjenošću duha. Veliki je blagoslov što imam to sa kim i da delim. Gledam u svoje prijatelje, svi se zadovoljno pakuju i spremaju za polazak. Toranj nas pozdravlja plavom bojom. Slobodom, iz nje se ne  beži! Dok se bezbrižno vozim i uživam u ljubavnom gnezdu, u glavi mi je Bajagina pesma – „Noć je kratko trajala, a nama je trebala najduža na svetu…“.

Svaka mi ćelija odašilje Ljubav i u potpunom miru shvatam da sam sa ovim ljudima bolji čovek. Svaka moja mala lična pobeda, njihova je radost. Za mene noć više ne predstavlja strah. Uz pomoć prijatelja i avalskog svetla, sada je sve samo poziv za nove izazove. Za rast!

Helena

Posted on: February 7, 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published.