Brže !

 

Ako ti trening počinje u 6:30 ujutru, onda od mnogo toga zavisi  kada ćeš se probuditi da bi stigao na vreme. Prvo se baviš raznoraznim merenjima, koliko ti treba vremena da se spremiš i izađeš iz kuće, a onda kojim putem i kako stižeš do konačne lokacije. Kada uskočiš u vozić rutine, merenje i statistika tone u pozadinu, a dobijaš  priliku da opažaš neke druge stvari.

Ja trčim do lokacije za trening,uglavnom istim putem i najviše volim taj momenat kada izađem na ulicu i napravim prvi korak. Kao kad se otisneš u vodu. Potpuno prepuštanje.

Jutro za mene nosi savršen mir, odsustvo ljudi i buke. To je vreme kada imaš privid da ceo grad još uvek spava. Osećaš se  privilegovano što vidiš I tu njegovu stranu jer će se za pola sata sve drastično promeniti. Čujem samo svoj korak i ključeve kako zveckaju u džepu, daju mi ritam. Moja ulica deluje šire nego u toku dana. Ali, ipak nisam sama.

U nekoj sledećoj fazi  se uključi i ton. I onda, na primer, shvatim da je ona buka koju čujem svaki put kada protrčavam  jednim delom svoje ulice , zapravo,  ” čika Jova”  koji radi kao noćni čuvar u jednoj firmi. Iskreno, u početku me je malo plašio jer je zatvoren u zgradi koja izgleda kao akvarijum i onda lupa rukama  kao da mu je život u opasnosti i nešto mumla. Tek na leto, kad je jedan od prozora bio otvoren čula sam da viče : “Bravo!”  ili  “ Brže!”. Malo niže niz ulicu su  kafići pa u to doba ujutru se istovara neka roba iz “pikapa”. I ljubazan vozač nijednom nije propustio priliku da mi da neki savet, tipa: “ Probaj da trčiš na prstima, biće ti lakše.” I on bi često dobacivao : “Brže!”  Jednom sam iz radoznalosti i verovatno smorena od  tog  “ Brže, trči brže!” jednog  gospodina  pitala: “ A zašto!?” Naravno da nisam dobila odgovor.

Istina bude I onih koji  tiho, šapatom dobace “ Svaka čast!”  ili  se osmehnu, podignu palac, klimnu glavom u znak pozdrava.  Možda najsimpatičniji momenat se desio pre neki dan u petak. U povratku sa treninga, opet u mojoj ulici, nigde nikoga , čujem  kako me doziva bakica sa svog prozora: “ Izvinite, devojčice … zapravo, nisam sigurna da li ste devojčica ili dečak … ali … da li biste mi mogli reći da li je danas petak ili subota?”. Tako lako skliznemo u (samo)kritikovanje, nepotrebno. A malo ljubaznosti nekoga orijentiše  u vremenu.

Skoro sam pročitala priču o žabi koja se takmičila sa još nekoliko njih ko će prvi da se popne na vrh tornja. I dok je trka trajala sa strane su dobacivali :“Odustani! …  Niko se još nije popeo na vrh tornja! …  Nećeš uspeti!”. I dok su druge odustale usput, jedna je pobedila. Ispostavilo se da je bila gluva i da je mislila da je svi zapravo bodre .

Jutro je za mene najbolji deo dana. I jako je dobar osećaj kada znaš  da te na dogovorenom mestu čeka ekipa, bez obzira na vremenske prilike, godišnje doba i da li si danas brz ili možeš brže. Kakav god posle toga bude dan, barem je jutro počelo dobro.

Svi su dobrodošli.

Podesi budilnik i samo se pojavi.

Dođi da zajedno pomeramo granice.

Posted on: February 13, 2018

Leave a Reply

Your email address will not be published.