Ja ne mogu da trčim
“Ja ne mogu da trčim” je fraza koju sam godinama ponavljala i skoro ubedila sebe da je tačna. Uspevalo je takvo stanje i izgovor sve dok sam mogla da obmanjujem sebe. A onda u nekom trenutku osveštavanja dođe do buđenja. Čekaj malo, „zdrava, prava, može volu rep iščupati“ što bi rekli naši stari, a kaže da ne može da trči. Planinarenje me je naučilo da se sve može, samo kad se hoće i nekako se i ovo moralo promeniti. Nisam želela da imam bilo šta u životu za šta ću da kažem: ja to ne mogu. Može da bude da ne znam, da ne volim, da me ne motiviše, da ne želim, ali ne mogu je nešto što svakako nije za pohvalu. Kako bih to promenila, ničim izazvana i samoinicijativno prijavila sam se za polumaraton. Privuklo me što se trči noću, na Keju u mom gradu a i sam naziv trke Noćni maraton baš zvuči magično. Kako ne znam da ćutim, odmah svima objavim šta sam naumila. A svi u čudu, ti da trčiš i to 21 kilometar. Pa znaš li ti koliko je to, pa kako ćeš…? Sto pitanja, a ja kao omađijana, samo se smeškam. Imam u nogama podosta kilometara šetnje ali trčanja ništa, pa da baš ne dočekam trku nespremna imala sam nekoliko pripremnih treninga. Polako mi se javlja šta to znači trčati, učim po prvi put da osluškujem i pratim ritam disanja i prilagodim korak i brzinu stanju svog tela.
Sve je to novo za mene i totalno sam nespretna ali uživam i bodrim se. Kako se trka približava trema je sve veća jer sam sebi postavila dva cilja. Prvi i najvažniji jeste da završim trku a drugi da to bude u zadatom vremenu od 3 sata, što je limit same trke. Ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam na trci doživela. Predivan start uz sjajnu podršku, gubljenje daha zbog praćenja drugih trkača u zanosu, hodanje da se oporavim i nadišem, bezbroj pitanja i sumnji, pozdrav ljudima koji stoje uz stazu i bodre i navijaju za sve trkače, ne samo za „svoje“. Tri kruga sam nekako uspela da završim sama, a u poslednjem sam imala Željkovu podršku koji je nakon završetka svog polumaratona istrčao još dodatnih 5 kilometara samnom i bodreći me non stop, pomogao mi da protrčim kroz cilj.
Učesnička medalja oko vrata, veliki osmeh i neopisiva radost na kraju, osećaj koji znaju samo trkači. Umor i bolovi dolaze tek sutradan ali veče je za pamćenje i obećanje: „Pa ovo se mora ponoviti!“. A vreme od 2 sata i 38 minuta nikad neću zaboraviti.
Nakon prvog bila su još dva, pa dve kraće trke sa bebom, prvo u stomaku a onda i sa mnom na stazi, a posle je došao red na povratnički (post baby) četvrti polumaraton. Za mesec dana sam opet na istoj stazi na svom petom polumaratonu. I po tradiciji opet slabo spremna što se tiče dužinskih treninga ali sa pet ipo godina treninga sa November Project Srbija i velikom željom i voljom da dam sve od sebe i opet istrčim u svom najboljem vremenu. Jači smo nego što mislimo, i možemo više nego što sebi priznajemo. Još uvek nisam pravi trkač ali sada sa osmehom kažem, ja mogu i volim da trčim.
Autor: Marijana