Miša

Leto 2015. Na jednom od treninga Mina je rekla nešto kao „e, došao bi i moj buraz na trening“. I došao je Miodrag, svoj i drugačiji. Što je bilo najlepše, ostao je. Stizao je rolerima, trčeći, hodajući ili autom… ali je stizao. Verujem da je i njemu bilo dobro da započne dan vežbanjem, nečim što mislim da je oduvek voleo. Teško da bi se bez toga mogao baviti tekvondom, jer je ozbiljno treniranje bilo čega zahteva posvećenost, odricanje i upornost. To je i doneo sa sobom na treninge. Usvojio je filozofiju da se trening uvek održava, šta god da je napolju. Zamotan u šal, utopljen jaknom, u majici ili go do pojasa delio je sa nama letnju žegu, vetar i minus, kišu, mrak zimskog jutra, sve.

Bio je pedantan i želeo je stvari pod kontrolom, makar bile i naizgled nebitne informacije. „E, pogledo sam na netu, danas je u vazduhu toliko i toliko pi-pi-emova čađi.“, rekao je jednom dolazeći na zimski trening kada je hladan i nepokretan vazduh pritiskao grad i stvarno je sve mirisalo na loženje i dim. „Dobro, šta god… ajmo da radimo…“, pomislio sam. Uvek je puštao svoju štopericu, za svaki slučaj, a možda je i pratio kako se oseća u različitim trenucima. Nekoliko me je puta tako i „spasao“ kada sam zaboravio da pustim svoj sat, a trebalo je znati koliko je vremena prošlo ili koliko je ostalo do kraja. Nije puno polagao na maskiranje i usputnu zezanciju kojima se trudimo da osvežimo treninge, to je i sam rekao. Samo kratak pogled na zajedničke fotke to potvrđuje. Uglavnom je bio kontra. Ako svi gledaju kroz noge, jedan ipak stoji kako treba. Ako svi mašu i krevelje se, jedan je sa prekrštenim rukama na grudima. Nikada to nije bio problem. Na kraju krajeva, suština November Project i jeste da svako bude svoj, ali da ne izgubi iz vida da su i drugi takvi i da treba da budemo upućeniji jedni na druge. Zato je Miša i bio tu, uvek. A fotke? One i onako treba da budu „opičene“, zabavne i nekad baš dobro izgleda kada neko zauzme taj mrgud-stav „e baš neću kao svi“.

Njegovi kućni slatkiši bili su pravljeni po posebnom protokolu, bez šećera, što manje gluposti sa strane, samo zdrave stvari. Prilično sam siguran da bi jedino on mogao u svakom trenutku da kaže na koliko je tačno treninga bio. Obeležavali smo naše i nečije i godišnjice i polugodišnjice treninga, uglavnom vezano za datume, ali samo on je doneo kolače za svoj stoti trening… Ne znam koliko ih je bilo do kraja, ali znam da je imao plan da nadoknadi sve one koje je preskočio silom prilika.

A onda, u leto 2017. rekao je da ima rak. Svi oni bolovi u vilici, vratu i ramenu nisu nažalost bili od lošeg dušeka, jastuka, spavanja ili neistezanja. Kako sad to čovek dobije, kog đavola!? Zašto!? Ne znam, zaista nemam pojma. Što je najgore, boriš se protiv sebe. Nisu neki virusi ili bakterije koje treba da potamaniš i izbaciš napolje. Nije kost koja je eto napukla pa čekaš da zaraste, nije uganuće koje zahteva mirovanje i posle si opet u trku. Ne, tvoje telo je krenulo da se samouništi. Kako se boriti sa tako nečim? Miša je saznao o protivniku sve što je mogao. Ono što sam mogao da ponudim u tom trenutku je naravno bio optimizam, „okej, loše je, borićeš se protiv toga, zašto ga ne bi pobedio, zašto ne bi zeznuo statistiku?“. Da, to zvuči baš dobro, ali on je već znao da baš ta statistika kaže da sa svim terapijama i borbama uglavnom dobaciš još pet godina. U prevodu, kreni da svodiš račune. Ne znam koji je to osećaj, ne mogu da znam kroz šta je sve prolazio. Sećam se da smo pričali o mestima koja bi mogao da poseti, da se ne putuje dugo, da može za vikend, da je lepo. Tara, meandri Uvca, Kopaonik… Onih pet godina je za one koji imaju sreće (ili nemaju?), a ko zna koliko još vremena zapravo stoji na raspolaganju, kako sad to iskoristiti? Mislim da na kraju ipak  nije stigao do tamo, valjda bi rekao.

Nije mu preostalo ništa drugo nego da se bori do kraja, kad god i kakav god taj kraj bio. Ciklusi hemoterapije, kombinacije citostatica, pauze u terapijama, boravci u bolnici, ispitivanja, izolacija, autotransplantacija ćelija, gomila svega što ne bih nikome poželeo. Siguran sam da je Miša sve uradio kako je trebalo, ali baš sve. Uvek se vraćao na treninge, vidno slabiji, ali ništa manje uporan. Rak ima prepoznatljiv potpis, jasno je bilo da nešto jako nije u redu. Nije želeo da to svi znaju, baš zato da bi atmosfera bila kao i inače, bio on tu ili ne, da ne privlači previše pažnje. Rekao je da voli da bude sa nama, da se pojavi ujutru, jer ga je to činilo srećnim i prijalo mu je. Nema grljenja, stiskanja, skakanja, trčanja. Okej, hodaće, radiće ono što može, što ne boli ili ne nosi rizik od lomova. Da, mijelom ti daje tu fantastičnu „supermoć“ da kost može da pukne iz čista mira. Nije bilo odustajanja i ako je nešto moglo da bude po njegovom, to su bili utorak i petak ujutru. Dokle god može da dođe, znači da bar jedan mali deo života ima pod kontrolom, da i dalje radi ono što je radio kada je sve bilo u redu.

Prvi znak da ga bolest ipak dobija je bio kada je preskočio dva-tri treninga i rekao da nije mogao da dođe jer je slab. Kada on to kaže onda znači da je baš loše. Nedugo zatim je i otišao u bolnicu. U jednom od poslednjih susreta je spomenuo da nema bolova, osim u ramenu, ali reći će dežurnoj sestri da mu to malo utegne.

„Da li ti treba nešto, da donesemo, trknemo sad do radnje, ha?“
„Donesite mi daščice za ptičicu.“ (čekaj, nisam dobro razumeo najverovatnije… a možda pokušava na rastanku da proda neku foru, da se našali…)
„Šta?“
„Daščice za ptičicu.“
„Daščice za ptičicu?“
„Da.“
„Kakve bre daščice, na šta misliš?“
„Pa znate kad ptičica povredi ili polomi krilo, pa ga onda stave između dve daščice, da zaraste… Eto, to.“

Nismo mu doneli te daščice, niti je krilo zaraslo. Otišao je nepunih šest dana kasnije, u četvrtak 6. decembra 2018. u pet ujutru , sam. Da ne smara, verovatno. Suočen sa tim uvek iznova neshvatljivim i teško prihvatljivim nečijim odlaskom i prestankom postojanja ne mogu da prihvatim da je baš sve gotovo i da baš nema više ničega. Lakše mi je da mislim da je samo požurio da trening u petak dočeka spreman na nekom drugom mestu. Na mestu gde ne boli i gde su stvari onakve kakve on želi da budu. Gde ptice lete slobodne preko čistog jutarnjeg neba dok on radi trening po svom programu pa će onda na prvu kaficu.

Počivaj u miru druže. Nedostaješ i nedostajaćeš.

Posted on: December 30, 2018

Leave a Reply

Your email address will not be published.