MoM 2019.

Šta mu dođe MoM? Prvi put zvanično pod tim imenom od 2018. MoM je “Meeting of The Minds”, susret ljudi koji vode November Project treninge.
U početku je to bio “samit” lidera u cilju upoznavanja i druženja, koji je prerastao u opšti susret članova NP, uvek uz neku trku, da bi na kraju susret lidera bio izdvojen od “samita”. Ove godine je MoM bio u Sijetlu, od 7. do 11. avgusta, dok je NP Samit u Las Vegasu od 15. do 18. novembra u okviru trke Rokenrol Las Vegas ( https://www.runrocknroll.com/Events/Las-Vegas )

Zahvaljujući partnerstvu November Prodžekta i američke kompanije Bruks (Brooks) i ove godine su liderima NP gradova put i smeštaj na MoM bili pokriveni. To je bila još jedna prilika za Milicu i mene da krenemo na put i provedemo nekoliko dana u društvu pozitivnih i istomislećih ljudi, upoznamo nove lidere, ponovo se ispričamo sa starim poznanicima, razgovaramo o svemu i svačemu i iznova osetimo da je Novi Sad deo nečeg velikog i dobrog.

DOLAZAK

Put je prošao sasvim po planu, takoreći dosadno, što je u slučaju putovanja uvek dobra opcija. Bolje nego rešavati nepredviđene probleme, juriti na avione i slično. Dobro je kada sve o čemu brineš jeste kako da prekratiš vreme. Dan koji je bio duži devet sati nije pao teško, jer već na aerodromu srećemo Ali Fanuči koja vodi NP San Francisko i sa njom stižemo do centra, pa onda pravo u pivnicu “Optimizam” (Optimism Brewery) koja je bila zborno mesto. Kreće rolerkoster vožnja koja će da traje tri dana. U prvi mah polako, kako ko pristiže i dok imaš vremena za zagrljaj i standardni set pitanja “gdesištaimakakosidragomijedatevidim”… a onda ubrzava kako se broj ljudi povećava: raste graja, selfiranje, zezancija, slikanje i već gubiš trag kome si se javio a kome ne, a prilikom upoznavanja uredno složeni parovi “ime i grad” kreću da se mešaju.

Iz pivnice krećemo u spavaonice, tj. “studentski dom” Sijetl Univerziteta (Seattle University) koje će biti baza ove godine. Zvanični program počinje
skupom na centru terena, gde svi stajemo u krug. Brogan (jedan od dvojice osnivača NP) zadaje prvi zadatak:
“Svako neka iskorači ka centru kruga i kaže ‘Zdravo, ja sam *** iz …’, a svi ostali odgovaraju u glas ‘Zdravo ***!’ i pljesnu dva puta rukama. Na taj način će ljudi pomisliti da smo sekta… što i jesmo.” Brogan je izuzetno harizmatičan i ima dar da izbaci šalu bez da imalo promeni izraz lica.

Foto: Alex Trembath

Ovaj način pozdravljanja je bez ikakve posebne napomene prihvaćen od svih i bio je primenjivan tokom celog susreta. Kad god bi se neko javio za reč ili bio prozvan da nešto kaže, predstavljao se a grupa je odgovarala kao i to prvo veče. Da, “sekta” i to sjajna… a i odličan način da se imena popamte.

Bojan, drugi osnivač NP, “naš” čovek iz Novog Sada, sa kojim sam delio veslačke dane, a koji je u NP zadužen najviše za logistiku, ukratko saopštava red vožnje za sutra, kad se šta radi i od tada je sve na tebi. Kako drugačije voditi računa o preko stotinu ljudi? Jasno i glasno kažeš šta sledi i od ostalih očekuješ da su dovoljno razumni i odgovorni.

DAN PRVI

Buđenje je bilo stvar ličnog izbora, a dan je počeo sa planiranih 6km trčanja u 6 ujutru. Grupu je vodila specijalna gošća ove godine, Des Linden, Amerikanka koja je 2018. godine trijumfovala na Bostonskom maratonu. U pauzi trčanja, negde na polovini, pre okreta za povratak nazad, podelila je sa nama svoja razmišljanja šta za nju znači “samo se pojavi”, kako iznova nalazi motivaciju pre svega za trening, a onda i za tako dugačku i iscrpljujuću disciplinu kao što je maraton.

Fotografija: Tara Wall

Des je inače 2011. bila druga na Bostonskom maratonu i to tako što ju je rivalka pobedila za samo dve sekunde, u poslednjim metrima. Nakon toga je bila deseta i dva puta četvrta da bi 2018. najzad pobedila sebe i svoje sumnje i trijumfovala u Bostonu po prilično gadnim vremenskim uslovima i postala prva Amerikanka posle 33 godine koja je pobedila na Bostonskom maratonu. Inspiracija za rad je svuda oko nas, bila to neka “obična” osoba koja je uradila nešto sjajno ili poznata ličnost koja pokaže da je ista kao i svi mi iako je izvela nešto o čemu većina može samo da sanja.

Posle doručka smo po programu otišli u centralu Bruksa i dan proveli tamo, podeljeni u grupe i obilazeći razne odeljke firme. Na početku nas je sve pozdravio izvršni direktor (CEO) Bruksa Džim Veber (Jim Weber) koji je ukratko izložio istorijat kompanije, a onda je dodao i svoju ličnu priču koja je tesno povezana sa November Prodžekt Sijetl (November Project Seattle).


Bruks odvajkada pravi obuću, čak od 1914. (počeli sa obućom za balet i papučama za kupanje), ali su 2007. bili na ivici bankrota od kada su ponovo krenuli da rastu. Kao mala kompanija, shvatili su da nema svrhe težiti da konkurišu gigantu kao što je Najki (tridesetak puta veći godišnji obrt, ko želi već će pronaći tačan broj) već da se fokusiraju na trčanje i da isključivo među ljudima koji trče traže svoje mušterije. Otuda i novi slogan “Trči srećan” (Run Happy). Džim Veber se isto “samo pojavio” na treningu NP Sijetl još 2016. i ostao… Nažalost, matursku fotku iz 2018. nema jer je bio posvećen borbi sa rakom. Sada je opet tu, sa plućnim krilom manje, ali ništa manjom željom da deli sa ljudima dobro i provodi vreme sa onima sa kojima se oseća kao kod kuće. Da li je najbrži? Nije. Da li je najjači? Nije. Da li je to bitno? Nije. Samo se pojavi. Inspirativna životna priča kada je baš nismo očekivali.

Foto: Kristen Liberty

Sa inženjerske strane bilo je interesantno videti kako se testiraju različite smese za đonove, kako se simulira sabijanje materijala prilikom trčanja i kako se snimaju ključne tačke prilikom trčanja na traci i pri tome izvlače zaključci kako određeni oblici đona utiču na mehaniku stopala, kolena i kukova. Za brze provere se recimo koristi 3D štampač koji izlije đon za prvu rundu testiranja. Snimanje se obavlja sa 8 kamera koje prate markere postavljene na ključnim mestima na telu (skočni zglobovi, ris, kolena, kukovi). Nakon toga pravi se animacija skeleta i kompjuterski se superponiraju krive koje opisuju kretanje markiranih tačaka iz koraka u korak. Temeljno i precizno, sa gomilom podataka koji vode ka konstantnom poboljšavanju i doterivanju proizvoda. Na sve to treba dodati i da smo svi različiti, tako da kreiranje onoga što će da odgovara većini predstavlja priličan izazov. Na mene je najveći utisak ostavilo ono o čemu baš i ne razmišljam mnogo, a to je ispitivanje tržišta i trkača kojima treba ponuditi opremu. Kako to radi Bruks?

Intervjuisali su ljude koji trče i koji su zamoljeni za intervju dok su bili u kupovini i tražili patike za sebe u Bruksovim ili sportskim radnjama po svetu. Zaključak: četiri grupe trkača, sa različitim motivima za trčanje, sa različitim pristupima treninzima i trkama, ishrani, odmoru. Nekome su bitne cifre, nekome nisu, nekome jeste bitno kako patika izgleda, nekome samo osećaj dok se trči… To se onda uparuje sa svim onim brojevima iz laboratorije i predlozima dizajnera i rezultat su i pristupačniji i skuplji modeli, mekšeg đona, tvrđeg, tanjeg, debljeg… Ozbiljna nauka koja se završi parom patika u izlogu.

Kada su nas Bruksovci ljubazno ispratili iz svojih prostorija, imali smo vremena za malo neobaveznog landaranja na obali jezera, da bismo se onda ukrcali na brod i obišli jezero Vašington uzduž i malo popreko. Lep kraj, prijatan za život i boravak, ali skup, tako da ne treba razmišljati o kućici na jezeru, bar ne tamo, osim ako niste u rangu Bila Gejtsa. Njegovu kuću baš i nismo skontali… ili bar ja nisam… ali jesam kuću za one koji su stalno zaposleni u njegovoj kući. Cirka četrdesetak ljudi. U Evropi se uglavnom obilaze stare zgrade, a u SAD eto i nove su turistička atrakcija. Cela ta vožnjica je bila opet prilika za priču, priču, slušanje… stotinak ljudi je i dalje tu. Atmosfera je na nivou, pozitivna… u jednom trenutku brod se trese jer je krenulo skakanje sa skandiranjem na francuskom “Ko ne skače nije Tulužanin!” Polako, bilo je vreme za drugo “laku noć” Sijetlu.

DAN DRUGI

Petak je dan kada NP Sijetl ima svoj trening. Eto prilike da lokaciju poznatu kao “Gas Works Park” najzad vidimo uživo. Gomila ljudi koji inače dolaze na trening ovoga puta pojačana sa brojnim i glasnim vođama iz celog sveta. Rezultat? Pa čuli smo se verovatno na drugoj obali. Trening je bio sve samo ne lak. “Odmaraš” tako što radiš vežbu… a “radiš” tako što trčiš uzbrdo. Strmo uzbrdo. Svako je vaistinu zaslužio “hajfajv” i osmeh posle toga. Priznajem, gledao sam na sat u fazonu “uh.. huh… valjda će uskoro biti gotovo”. Nogice su posle podne rekle svoje, nešto kao “Super, hvala ti… ‘ajde se lepo istegli i odmori sutra. Hvala.”

Foto: Tony Di Pasquale

Radionice su u petak bile posvećene inkluzivnosti, slušanju onoga što drugi govore, pristupu rešavanju problema koji se javljaju među članovima, kao i razmišljanju o onome što baš tebe pokreće da budeš tu gde si i da radiš to što radiš. Kao i sve, i ovo je bilo organizovano tako da se što više priča sa što više različitih ljudi. Opet se delimo u grupe, razgovaramo, izvodimo zaključke, predstavljamo ih ostalima, pa onda opet u krug. Lep način da upoznaš druge i naučiš nešto novo… o čemu recimo nisi ni razmišljao do tada. Ni ovog dana nije manjkalo one “turističke” komponente jer smo dobar deo dana proveli na 25. spratu zgrade, sa pogledom na luku i zaliv. Pauza na terasi ili povremeni pogled kroz prozor bili su prilika da shvatim koliko imam razloga za zadovoljstvo i koliko sam zapravo srećan što eto imam prilku da posmatram Sijetl na dlanu. Nekada samo tačkica na karti, posle grad iz kog potiče muzika koju volim, ali i dalje “tamo negde u Americi”… a sad tu, pred mojim očima.

Slobodna aktivnost je podrazumevala odlazak na Pajk Plejs Market, pijacu na obali. Imaju sve, od sveže ribe preko voća i povrća, svežeg cveća pa do neizbežnih suvenira. Naslonjena na pijacu je i pivnica koju smo “overili”, ali uz ono nama čudno ograničenje da alkohol konzumiraš SAMO u pivnici, nema šetkanja sa čašom do obale jer ti je baš to ugođaj. Zapravo, ima… ako te ne uhvate. Ošacovali smo i “gumeni zid” (Gum Wall)… definitivno najodvratniju turističku atrakciju koju sam video. Nisam nešto gadljiv, niti mi je muka… ali ceo prolaz između zgrada izlepljen korišćenim žvakaćim gumama, što zalepljenim, što istegljenim meni jednostavno deluje prljavo i neuredno, bez obzira na to što je šaren. Nisam proučavao kako je uopšte nastao, ali kada je već postao turistička atrakcija, onda je logično da se pored njega postavi automat sa žvakama, zar ne? 🙂 Ubaciš novčić i imaš priliku da ostaviš svojih usta delo na zidu u Sijetlu.

DAN TREĆI

Ovaj dan je bio za nas. Joga je bila u 6 ujutru, po kiši… svaka čast svima koji su u njoj učestvovali, ali ja sam se opredelio da ipak odležim u krevetu. Moj izbor je bio trening koji je vodio trener Dži (coach G, Gurthrö Steenkamp, lider NP Tuluz, bivši ragbista i prvak sveta u ragbiju 2007. u dresu Južne Afrike ). Vežbe snage, intenzivne i dinamične, ali bez opterećenja za zglobove. Ništa tegovi, samo tvoje telo, ali brzo i kratko… pa više puta. Skroz po mojoj meri, ali i po meri ostalih rekao bih, jer su svi uživali. Zbrisali smo od kiše u garažu na sprat, tako da nismo bili otporni i uporni kao “jogaši”. Neke od Džijevih vežbi već stižu i na treninge NP Novi Sad 🙂

Prepodne je bilo posvećeno transferu znanja među nama. Kako farbati majice? Kako pravilno raditi vežbe? Kako regrutovati nove ljude za treninge? Kako dodeliti nagradu za pozitivnost (“positivity award”)? Na kraju, troje “glavešina” su imali priliku da odgovore na brojna pitanja o tome kuda ide NP, ko šta radi, kakvi su planovi za budućnost, zašto i kako se nešto radi tako kako se radi. Neki od nas su znali odgovore, neki nisu, ali opet lepa prilika da ljudi koji vode globalnu NP priču i odvajaju dosta svog vremena za to predstave sebe onima bez kojih NP definitivno ne bi bio to što jeste a “world takeover” samo jedna fraza koja zvuči dobro. Ovako, mi zaista osvajamo svet… ne na prepad, ne prebrzo, ali uporno. Teško da ćemo ga celog promeniti, ali promenićemo bar živote ljudi sa kojima smo u kontaktu… makar tim danima kada se vidimo.

Subota popodne i vreme za svođenje računa. Zbrisali smo na plažu i opet bili najglasniji. Neki su cepali američki fudbal, neki frizbi, neki novu foru za odbojku na plaži, a uglavnom su svi overili vodu. “Overili” je najbolji izraz jer je kupanje uglavnom po principu “uletiš i izađeš”. Severni Pacifik defitivno nije mesto na kome se brčkaš. Sunce i vetar te brzo osuše, ali nećete se u Sijetlu naplivati.

MoM smo zatvorili tamo gde smo i počeli, u pivnici. Veliki stolovi, graja, priča ko sa kim stigne, slikanje i opet nailazi onaj osećaj da ipak nisam stigao sa svima da prozborim po koju, a vreme prolazi… Neki već iz pivnice odlaze na avion. Naš je sutra, tako da imamo vremena da “zatvorimo kafanu” i odspavamo ko ljudi.

ODLAZAK

Sijetl je pust nedeljom. Poslednji zagrljaji pred put sa onima koji su se zatekli u holu ili ispred spavaonica, odjavljivanje, brzi doručak i rančevi idu na leđa. Vreme je za put kući. Tabanamo ulicama ka stanici voza, pravimo jedan selfi, pravi turistički, na sred ulice… Bilo je zeleno, šta sad!?

Ko zna da li ćemo i kada ponovo videti ovaj grad. Tek će se slegati utisci i trebaće vremena da se isprocesira sve ono što se izdogađalo i što smo videli i doživeli u ova tri dana. Avion delimo sa liderima NP Tuluz, Džijem i Brunom. Svakom je ipak trebalo vremena za sebe, tako da smo kratko porazgovarali u pauzama sedenja i pokušajima da se istežemo i razmrdamo u prolazu između sedišta. 747 poleće na vreme, dan se opet produžava jer posle 10 sati leta koji je počeo u 13:50 u Frankfurt slećemo u 8 ujutru.

Pozdravljamo Francuze i… vreme je za pivce. Ne, nemamo problem sa alkoholom. Izgovor je ovaj put Milicin rođendan. Ha! Srećan! Varštajner se pobrinuo da se “osvežimo” posle dugog leta, obradujemo nepce i taman fino spremimo za dremku do Beograda. Totalna koma, a onda nema spavanja popodne, čeka se noć. Sutra je već utorak i sledi NAŠ trening. Lepo je biti nazad i doneti parče sveta sa sobom kući.

Album koji upotpunjuje ovu priču je ovde.

Posted on: September 16, 2019

Leave a Reply

Your email address will not be published.