Kada smo završili prvu ovogodišnju skyrunning trku na Avali, ekipa November Project nije ni mislila da će koji mesec kasnije trčati po Staroj, oko Midžora, da će za sve nas to biti pravi rekordi, da ćemo se opet vrhunski družiti i bodriti, kao i svake nedelje u cik zore grliti.

Idemo. Stojimo pred startom trke Mica, Miks, Džoni, Čeda i ja. Spremni, veseli, jao kako je bilo dobro. Idemo svi na 36km, najkraću stazu, ali zahtevnu. Magla, kišica, mi spremni, stotine ljudi, svi širokih osmeha, organizacija Skyrunning Serbia prvoklasna. Sa nama je bila i Jovana, kao strateg, a i da nas na cilju dočeka.

Za svakog od nas je ovo bio ozbiljan izazov, svako svojim tempom, fina nadmorska visina, dosta uspona (2.400m+-), kosina, spusta, kamenitog terena…

Prvi deo trke, 13km do Midžora je bio fenomenalan, gusta magla, konstantan uspon, ali toliko smo se izgrlili na startu, izbodrili, svako svoj tempo i na cilju svi se čekamo u još jedan zagrljaj. Miks je prvi odmaglio, Čeda za njim, Mica, Džoni i ja polako, razgledajući sa strane, divlji konji u daljini. I tako do Midžora, gde nas je dočekalo vedro nebo, sunce, prelepi pejzaži, kakva fenomenalna nagrada.

Toliko je lepa i divlja ta Stara, da je dragocen svaki minut proveden tamo.

Sa Midžora, spust i to 8km do Toplog Dola. Kroz kleku, kroz poglede, sve toplije, sjajno vreme. Klizim niz padinu, nije ni lako stalno nizbrdo, al prethodni vikend sa Miksom i Dekijem na Fruškoj sam malo vežbao dugo trčanje nizbrdo i stav. Sjajno pomoglo.

Bez žurbe, da trka što duže traje, da što duže gledam pejzaže. Stižem u Topli Do. Mesto je ostalo nekoliko vekova iza nas. Skoro pusto, oronulo, a opet prelepo u toj divljini. Reke na sve strane, svuda kaplje. Organizatori su na svakom koraku bili na nivou zadatka, i više od toga. Topli do, 21km od starta, na meniju svega.

Čedu zatičem kako odmara, stigao je ranije, okrepljen spreman je da nastavi. Veliki je bio spust, sa Mižora koji je na 2,169m do Toplog Dola koji je na oko 700m nadmorske visine. Trkači svi raspevani, graja, meštani gledaju sve kao vanzemaljce, Američki fotograf Ian sa strane pravi dokumentarnu reportažu, sve ovo daje jedan poseban osećaj.

Krećem dalje, Džonika stiže, odmoriće, idem sam. Narednih 12km blagog uspona uz reke i brzake. Dugo je trajalo, najteža etapa za mene, nikad doći do Plaže, poslednje okrepne stanice.

Ali stiglo se, mislio sam na sve gde su i kako se drže, znam i da su oni mislili na mene. To je bitno.

Od Plaže je bilo 4km do kraja, i to je uglavnom spust. Kako je bilo lepo. Sunce obasjava Staru, prelepo, sjajno za uživanje i trčanje.

A na cilju Jovana, Miks i Čeda, ostali trkači, nasmejani organizatori…

Ubrzo je stigao i Džoni, i svi smo čekali Milicu. Aplikacija koja je pratila trkače kaže da je Milica odustala od trke na Plaži. Mi smo je čekali. Šta zna aplikacija gde je Milica. Tako je i bilo, utrčava Mica, a mi svi ka njoj. Fotograf je zabeležio suštinu ove priče, Sreća, osmeh, podrška, druženje, uspeh. Jako lepo. Jako lepo.

Ovaj vikend nisam video kao odlazak na trku, nego druženje, uživanje u planini prvenstveno. Kada sve saberem 50% trke sam brzo hodao, kao i većina. Ova priča teži da pozove i ostale da nam se pridruže na sledećim November Project ekskurzijama, jer znamo da sigurno možete, sa kime ako ne sa nama. Sledeća ekspedicija ide na 30km na Goč 7. Septembra. Hajmo ekipa prijave, pa da provedemo lep vikend zajedno!

Autor: Milan Lisica

Posted on: June 25, 2019