Samo sam se pojavio

Treninzi kao nužna pojava u mom životu su bili uglavnom rekreativnog tipa sa glavnim ciljem da održavam formu. Samo treniranje na otvorenom tokom cele godine je bio strani pojam za mene sve dok mi znatiželju nije pokrenuo Mihajlo objasnivši mi kako to radi Dobro Jutro ekipa, uz predlog „Samo se pojavi“.

Da bih mogao da budem deo te priče pomislio sam već posle prvog treninga. Jutro je idealno sveže i usnulo za buđenje energije. Još samo da upoznam ekipu. Prilazeći grupi video sam samo jedno poznato lice i ekipu koja se isteže, skakuće i razgovara. Prvo sam pomislio da je ekipa sigurno bliska čim im usmeni pozdrav nije dovoljan već se dočekuju i zagrljajem. Međutim, jednako topla dobrodošlica i podrška za novi trening je dočekala i mene od svih članova. Vežbe nisu bile teške i uglavnom su bile poznate, ali sam kroz pola sata video da je prostor za napredovanje spreman za popunjavanje. Posebno što napredovanje mogu da biram kroz tempo, jačinu pa čak i vežbu ukoliko mi ne odgovara. Ono što mi je takođe zanimljivo jeste da su treninzi u istim terminima i da se uvek održavaju. Nema dosadnih usklađivanja sa drugim osobama koja su do prvih upala neverovatno laka, a da se posle par meseci kada se odustane i od početničkog entuzijazma i brojnih dogovora za već razređene termine, odustane i od vežbanja. Ova ekipa je uvek tu.

 

Izazovi

Kroz neko vreme, vežbanje sa grupom je postajalo sve lakše. Raspoloženja za međusobna bodrenja, dobacivanja, pevušenja i smeha je bilo na pretek. ošao je na red i prvi izazov, tzv. „Maksimalni utorak“. Na prvi pogled, sasvim redovan trening na stepeništu koje smo već toliko puta pretrčavali i preskakali ali sada bez vežbi. Ubrzo shvatam da ih je jedan na jedan, nije tako lako pobediti. Borba za lični rekord mora da traje od kruga do kruga jer bez obzira na preostalu snagu i vreme uvek postoji mogućnost za još jedan koji ne treba prepuštati.

Takođe, u praksi su i „vanredni“ lični izazovi sa vežbama za različite grupe mišića koji su olakšani uz ostale članove koji često prihvataju izazov kao svoj. U tom periodu savetujemo se oko ritma, pravilnog izvođenja, progresa kao i eventualne naredne kombinacije. Ovi ciljevi brzo postanu manični jer se u početku kalkuliše kada uraditi zadatu normu a kako vreme odmiče početna norma postaje rutinska i mesečni plan se topi iz dana u dan.

Polumaraton

Želju da poboljšam kondiciju dalo mi je ideju za trčanje. Saznao sam da to nije samo moja želja već i drugih članova. Uz povremeno okupljanje na trim stazi dogovorismo i zajedničko učestvovanje na predstojećem polumaratonu. Redovno sam posvećivao vreme tom novom cilju i lagano pojačavao kilometražu i ritam. Sumnja da mogu da istrčim polumaraton je nestala. Ubrzo je došao i taj dan. Mala početna trema je brzo nestala kako je označen start. Sve je krenulo kao na treningu. Imao sam i ojačano samopouzdanje samim saznanjem da je November Project pleme oko mene. Kroz samu stazu sam preskakao okrepe jer nisam osetio da je vreme da ih uzimam, mislio sam da je malo teži osećaj svakako ono što treba da očekujem na ove staze. Oko osamnaestog kilometra vidim da je to jedna nezrela greška. Energija mi neverovatno brzo pada i dok uzimam prvu bananu prelazim u hodanje. Sokolim se da ja to mogu, vraćam se u igru i istrčavam svoj prvi polumaraton.

Prvi polumaraton mi je bio veoma značajan, kao dokaz da za pomeranje ličnih granica uvek ima mesta. Inspirisan novim iskustvom započeo sam pripremu za sledeći polumaraton. Posle pauze od dva meseca krenuo sam sa povremenim treninzima u nameri da se ovaj put bolje pripremim.  Nabavio sam nove patike  i lagano u zimskoj idili započeo prve korake u njima. Ne znam da li je zbog novonastalog entuzijazma ili su patike počele da trče same ali mi se vreme po kilometru znatno poboljšalo. Počeo sam da maštam o boljem vremenu na novoprijavljenom Beogradskom maratonu. Ostalo je još par meseci priprema za novi cilj kada je počeo bol u nozi. Misleći da je samo još jedna od upala, naredna dva treninga sam ga ignorisao pokušavajući da popravim tehniku dok bol ne prestane, ali je on uprkos tome postao intezivniji i morao sam da se potpuno posvetim oporavku. Nedovoljno posvećivanje zagrevanju pred trening kao i istezanju, naročito u zimskim uslovima, onemogućilo je dalje pripreme. Izgleda da se ipak ne može baš tako zagrevati „usput“.  Oporavak mišića je tekao skoro dva meseca. Nepunih mesec dana pred polumaraton sam osetio značajno poboljšanje svog stanja i odbacio sam ideju da ga ipak propustim. U pravom momentu mi se pridružila i Olja sa kojom mi je ulazak u novu avanturu bio mnogo lakši. S obzirom da nije bilo previše vremena za pripreme, nisam gajio iluzije o ranije planiranom vremenu nego sam misli preusmerio da istrčim rutu nesmetano do cilja. Staza je bila dosta drugačija od prethodnog polumaratona, sa više uzbrdica i manje hlada. Vreme nismo forsirali i jedina želja je bila da se dobro provedemo, uživajući u trčanju što smo i uspeli.

Motivacija

Vremenom kako stvari počinju da se menjaju u meni, menjaju se i oko mene. Pomenuti prostor za napredovanje uklapam kao tetris novim iskustvima, dobrim i lošim. Postale su neminovne promene nekih navika. Zagrevanja, pomeranje ličnih granica, izazovi, korišćenje energetski efikasnije ishrane su samo neke od stvari koje su skoro pa neprimetno ušetale u moj život. Za sad ne mogu reći da imam jasan cilj šta želim da postignem ali mi se sviđa trenutno putovanje sa novim motivima. Sledeći je Noćni maraton. Vidimo se!

 

 

Autor: Čeda

Posted on: June 6, 2018

Leave a Reply

Your email address will not be published.