Samo se pojavi!

Volim planine. Kroz planinarenje sam bolje upoznala  sebe a i druge. To je moj način da napunim baterije, budem sa sobom, da sredim misli, uživam.  Nisam nikad imala velike planove tipa: moram se popeti na Everest ili moram „osvojiti“ najviši vrh tamo i tamo. Poenta je biti I uživati u lepoti prirodnog. Imala sam sreću da usput steknem prijatelje sa kojima je zadovoljstvo putovati, a planine su same zvale i nametale put, gde treba ići. Ja sam slušala.

Ali ako želiš da prihvatiš izazove moraš se za njih i pripremiti. Bio je septembar 2013. I ja sam znala da ako želim još više da uživam na visinama i da idem još dalje od gužve naseljenih mesta, da mi je za to potrebna mnogo bolja kondicija od trenutne. Kao prekretnica, novi list, koji zahteva nove navike.

Nikad u životu nisam trčala. Ne računa se zagrevanje na času fizičkog. Čak sam bila ubeđena da sam rođena na pogrešnom kontinentu da bih se ikada bavila trčanjem. Ali, svi oni koji su pored mene na planini išli uzbrdo s lakoćom, dok sam se ja borila da zadržim srce u grudima, svi do jednog su me posavetovali: moraš da uvedeš trčanje u svoje treninge!

Ok, rekla sam sebi, potrebne su mi i vežbe snage i trčanje i istezanje… I ako jedno budem vežbala ovde, a drugo onde, a treće…čekaj, koliko su članarine, …kad su termini…. Dođavola, ispada da ću većinu svog slobodnog vremena trošiti u raznim teretanama, fitnes-yoga centrima… I koliko to košta?! Praktično ceo svoj život se rekreativno bavim sportom. Pa zar ne mogu nešto od tog znanja  da iskoristim sama? Sama ću sigurno odustati brzo, neću imati kontinuitet. Znam to iz iskustva.

I tada vidim na Fejsbuku grupu Dobro Jutro. Vodi je Mihajlo. Poznajem ga iz planinarske priče. Kaže, dva puta nedeljno, ujutru, pre posla, na otvorenom … trčanje, malo vežbica … tek su počeli, imali svega nekoliko treninga. Pored njega su bili Vlada i Đani. Dvojica su mi  izgledali kao manekeni za sportsku opremu : utegnuti u helanke, drečave majice, kapice, naočare… Treći je bio u svojoj priči.  Čvrsto rešena da počnem da trčim a pod ličnim pritiskom tipa: joj kako će to izgledati…ulazim u nepoznato…garant će biti komično ( za druge) I tragično ( po mene)…pa ova trojica su juče trčali na nekoj trci, eno ih smeše se sa medaljama… Ipak navijem sat , ohrabrim se, to je rano jutro te će verovatno milioni tih ( mojih imaginarnih) kritičara tada spavati.

Tvrđava i Dunav su tog jutra izgledali ovako

Bio je petak 18.oktobar 2013. kada sam se pojavila na prvom treningu, na keju , u 6:30h. U to doba je mrak. Naravno da sam se pitala : šta mi sve to treba? I šta ako oni ne budu tamo? Vidi nikoga nema na ulici! Joj, pa oni su utrenirani i brzi, kako ću se uklopiti? Ali, bili su tamo i bili su srećni što me vide i vrlo voljni da mi objasne sve u vezi  treninga i kako su oni to zamislili i dali mi početne savete…I tako sam krenula. Prvo trčkaranje, sa dosta hodanja, zatim duže trčkaranje sa manje hodanja. Svako je zapravo bio u svom tempu, a opet svi nekako zajedno. I taman kad krene onaj glas u glavi: joj, vidi tebe,…trčiš…nemaš pojma šta radiš…teeško mi je, cmizdrim u sebi… Onda čujem ovu dvojicu ( treći se više nije pojavljivao) kako me bodre : Bravo! Super si! Samo nastavi svojim tempom!… Pa odlučim da su u pravu I krenem samu sebe da bodrim. Jer , realno, vidi kako je lepo jutro I ja sam napravila korak ka nečemu što je novo za mene. I zapravo se osećam dobro. Trening je trajao pola sata I ne sećam se da li mi se činilo da je predugo ili kratko. Ali znam da sam se osećala čudno dobro. Kao kada iznenadiš sebe, dođeš na mesto koje ti se činilo jako daleko I nedostižno. A onda su me pitali onako kao da je to logično I kao da već dolazim godinama: dolaziš u utorak na stepenice?!  Khm, stepenice?! A u glavi buka: ajoj… pa kako ćeš trčati uz stepenice… mislim, jedno je kada hodaš..ili kad trčiš po ravnom ( sad sam odjednom ekspert za trčanje po ravnom), ali …stepenice… šta ako se umorim toliko da nemam snage da se vratim kući… ikad.

Sreća pa su me gledali dovoljno dugo I strpljivo u iščekivanju mog odgovora. Te kad sam ućutkala one kritičare I sabotere u glavi i pljusnula ‘ladnom vodom neopravdan stid , rekoh : pa, naravno,..želim I to da probam!

Vremenom shvatiš da su helanke tako super praktične 🙂

To je bilo moje prvo Dobro Jutro.  Posle toga je nekako sve išlo lakše. Imam neki svoj cilj, našla sam ekipu koja me podržava I ne moram da proveravam da li se trening održava, znam da je neko uvek tamo I čeka me. Isto tako neko računa na mene, pa je to nekada jedino što me natera da ustanem I da se pojavim na mestu za trening.

Šta se dešavalo posle? Pa, od tada sam propuštala treninge samo kada nisam bila u gradu. Postali smo zvanično November Project Srbija, jer je Dobro Jutro  nastalo na tim temeljima . Skoro dve godine unazad  zajedno sa Mihajlom osmišljavam I vodim treninge. U međuvremenu sam imala sreću da pogledam Evropu sa njenih najviših vrhova, sa Istoka I sa Zapada.

Kavkaz,Elbrus 5642mnv

Čak sam istrčala svoj prvi polumaraton, trenutno se spremam za drugi. Upoznala sam nove ljude koji su posle dolazili I dalje se pojavljuju. Jedni drugima smo podrška u kojekakvim pričama I poduhvatima. Ima tu materijala za jednu knjigu!

Ako imaš neku početnu ideju ili želju da  se pokreneš, samo  isključi  kritičare u svojoj glavi. Ako dozvoliš da se sretneš sa drugim ljudima, da izađeš iz svoje zone poznatog, onda ćeš imati priliku da rasteš I da napreduješ.  Potrudi se da to bude I zabavno. Pokreni  sebe kako bi pokrenuo I druge, jer ni jedan čovek nije ostrvo.

Ekipa je tu, čeka te. Samo se pojavi.

Prvi trening posle ekspedicije Elbrus

 

Posted on: January 22, 2018

Leave a Reply

Your email address will not be published.